ПИТАЊА/ОДГОВОРИ

На Конференцији, коју је организивало Министарство правде уз подршку УНДП-а  „ Ефекти примене Закона о спречавању насиља у породици и изазови у пракси „  која је одржана 21. децембра 2017. године у Палати Србија од стране професионалаца постављено и више питања која се односе на примену закона, односно поступање појединих државних органа и установа. Такође су дати предлози и сугестије. У циљу концизности и не понављања одговора суштински иста питања и сугестије су преформулисана у јединствена питања или су груписана у оквиру једног питања.

 

ПИТАЊА/ОДГОВОРИ

Шта радити у случају када лице којем је изречена хитна мера, прекрши хитну меру, а Прекршајни суд дежура до 19,30 часова, односно шта уколико лице прекрши хитну меру у току ноћи, по ком основу га задржати у полицијској станици до јутра?

У члану 36. ст.1. Закона о спречавању насиља у породици се наводи: „Казном затвора до 60 дана казниће се за прекршај лице које прекрши хитну меру која му је изречена или продужена“. Дакле, лице које прекрши хитну меру чини прекршај, те се тиме примењују правила Закона о прекршајима, и то чл.190. Закона о прекршајима -Привођење осумњиченог за извршење прекршаја пре покретања поступка. У овом члану у ставу 1. тачка 4. наводи се: „Овлашћени полицијски службеници могу и без наредбе суда привести лице затечено у вршењу прекршаја, ако се довођењем спречава у настављању извршења прекршаја, односно ако постоји опасност да ће непосредно наставити са чињењем прекршаја, поновити прекршај или да ће избећи прекршајни поступак“.Ставом 2. овог члана  предвиђено је да се привођење осумњиченог у случајевима из става 1.  овог члана мора се извршити без одлагања, дакле ако је у случајевима из става 1. овог члана осумњичени затечен у вршењу прекршаја и не може се одмах привести у суд, а постоје основи сумње да ће побећи или опасност да ће непосредно наставити да врши прекршаје овлашћени полицијски службеник може осумњиченог задржати најдуже 24 сата у складу са чланом 190. став 3. Закона о прекршајима, када о  привођењу осумњиченог доноси решење о задржавању у складу са чланом 190. став 6. Закона о прекршајима. Против овог решења о задржавању окривљени и његов бранилац имају право жалбе у року од 4 часа од достављања решења о задржавању у складу са чланом 190. став 7. Закона о прекршајима.

На овом месту би требало указати и на члан 86. став 1. Закона о полицији – Задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања – услови за задржавање  у коме се наводи: „Полицијски службеник ће задржати лице у случају када је то другим законом прописано“. Синтезом наведених законских одредаба можемо рећи да полицијски службеник може задржати лице које прекрши хитну меру до 24 часа и то у складу са чланом 86. став 1. Закона о полицији у вези члана 190. став 3. Закона о прекршајима када ће у смислу члана 190. став 6. донети и решење о његовом задржвању.

 

  Због чега није предвиђена санкција за лажно пријављивање од стране жртве?

Лажно пријављивање је санкционисано Кривичним закоником. Међутим, шта је тачно лажно пријављивање, а шта не, односно када се сматра да неко чини ово кривично дело детаљно је описано на сајту „Искључи насиље“ (www.iskljucinasilje.rs) у одељку „Честа питања“.

У овом делу важно је истаћи да уколико подносилац пријаве има основа да верује да је неко лице извршило кривично дело и у том уверењу подноси пријаву неће одговарати за кривично дело из члана 334. Кривичног законика, што значи да је за кривично правну одговорност подносиоца пријаве потпуно ирелевантан исход поступка по поднетој пријави.

 

Зашто нису донети подзаконски акти с обзиром да је рок истекао 01.09.2017. године?

Анализом Закона о спречавању насиља у породици утврђује се да се доношење подзаконских аката, које је требало да донесу министар надлежан за унутрашње послове, министар надлежан за послове правосуђа и министар надлежан за послове породичне заштите, односи на Правилник о сарадњи предвиђен чланом 27. Закона којим се одређују обавезе и сарадња државних органа и установа надлежних за примену овог закона при спречавању насиља у породици и пружању заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом. Такође у члану 24. став 4. закона наводи се да ће надлежна министарства споразумно прописати начин размењивања обавештавања и података између лица одређених за везу. Дакле питања која би требало да буду регулисана подзаконским актима суштински се односе на сарадњу државних огана и установа и начин размене информација између њих. Овде је важно указати да је већина ових питања већ „регулисана“ Пословником о раду групе за координацију и сарадњу којом се ближе уређује њен начин рада и одлучивање, а који нацрт пословника  је  израдило Министарство правде у сарадњи са међународном организациојом УНДП и невладином организацијом Аутономни женски центар пре почетка примене Закона о спречавању насиља у породици. Управо у овом нацрту пословника наведене су обавезе свих сталних чланова Групе за координацију и сарадњу у циљу пружања заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом. С друге стране пракса је добрим делом искристалисала начин размене информација између лица за везу из члана 24. Закона о спречавању насиља у породици, тако да (не)доношење подзаконских аката није пресудно утицало на спровођење Закона о спречавању насиља у породици. Имајући у виду наведено, чињеницу да је у самом закону одређен рок од  свега три месеца за доношење подзаконских аката од ступања на снагу закона, евидентно је да је дошло до кашњења, али можда је наведено кашњење и боље са становишта квалитета будућих аката, тим пре јер је много целисходније акте донети након дужег периода примене Закона о спречавању насиља у породици, како би се на што прецизнији начин, из примера добре праксе којих већ има, искристалисала конкретна решења и што тачније одредила правила којима ће бити регулисане ове обавезе државних органа и установа кроз подзаконске акте.

 

 На који начин ће школа бити заштићена након пријаве насиља у некој породици с обзиром да деца и даље иду у ту школу и да просветни радници долазе у контакт са родитељима и слично.

Школа је установа, дакле правно лице, те би евентуална реакција пријављених родитеља и негодовање због пријаве уништењем школе и школског инвентара представљала кривично дело Уништење и оштећење туђе ствари из члана 212. Кривичног законика које се гони по службеној дужности. Уколико би пак родитељ извршио неку радњу према одређеном лицу које је запослено у школи (педагог, психолог, директор, професор, учитељ) и то у виду претње на његов живот и тело или евентуално нешто теже, свакако би се тада у његовим радњама могла остварити обележја неког кривичног дела на пример Угрожавање сигурности из члана 138. КЗ, Насилничко понашање из члана 344. КЗ или било ког другог кривичног дела, која се такође гоне по службеној дужности. С тим у вези, управа школе у оба ова случаја, може да поднесе кривичну пријаву надлежном тужилаштву против лица које је предузело неку од ових радњи и да тражи да представник/ца школе буде позвана на састанак Групе за координацију и сарадњу, на ком ће бити разматрана иницијална пријава насиља у породици родитеља према детету, како би се и у ширем контексту проценило понашање тог родитеља и направио план на који начин ће даље поступати све институције. Међутим, важно је и истаћи да би увек требало имати у виду да је интерес деце изнад свега и имати свест да, ако се школа или било која друга установа, односно запослени у тим установама, „плаше“ насилне особе, онда као друштво не смемо изгубити из вида како је детету које живи у таквој породици, те смо имајући у виду све законске обавезе, дужни да предузмемо све мере у циљу заштите деце и пријавимо насиље.

 

Уколико се на пример, у петом сату полицијског поступања, према могућем учиниоцу насиља утврди да су испуњени услови за задржавање у складу са Закоником о кривичном поступку, које време се евидентира у решењу о задржавању, ако се има у виду да се решење о задржавању у складу са ЗКП-ом  мора донети два сата након довођења лица, а да се Законом о спречавању насиља у породици предвиђа 8 часова за поступање?

У члану 294. став 2. Законика о кривичном поступку  наводи се: „О задржавању јавни тужилац или по његовом одобрењу полиција, одмах а најкасније у року од 2 часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење“. Дакле, решење се осумњиченом мора уручити у року од 2 часа од када му је саопштено да је задржан, а не у року од 2 сата након довођења. Што се тиче другог дела питања које се односи на евидентирање времена које се уноси у решење, чланом 294. став 2. ЗКПа предвиђено је: „У решењу мора бити наведено дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазива позиву, као и време почетка задржавања“, што инплицира да се евидентира време када је могући учинилац доведен у просторије полиције по Закону о спречавању насиља у породици. Ради лакшег разумевања, поступање полиције је идентично ситуацији као у случају члана 289. став 2. Законика о кривичном поступку у коме се наводи: „Ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тачка 1. и 2. овог закона и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању“. Дакле, уколико се у петом часу полицијског поступања према могућем учиниоцу утврди да су испуњени услови за задржавање у складу са ЗКП-ом, евидентираће се време његовог довођења као могућег учиниоца и с њим ће се поступати на исти начин као и са лицима означеним у члану 294. став 1. Законика о кривичном поступку. На овај начин, у конкретном примеру, задржавање „овог лица“ по ЗКП-у трајаће плус још 43 часа, што заједно са 5 часова које је провео у полицијској станици као могући учинилац, представља време до 48 часова које предвиђа и Законик о кривичном поступку.

 

На који начин обезбедити присуство лица  – могућег учиниоца, а након што му се изрекне хитна мера, уколико се исти не одазове позиву након 48 часова?

Приликом узимања изјашњења од могућег учиниоца, надлежни полицијски службеник, поред личних података узима и број телефона могућег учиниоца. Уколико је након процене ризика утврдио да је према учиниоцу потребно изрећи неку хитну меру, уручује му примерак наређења. У овом наређењу наводи се упозорење у смислу члана 17. став  4. Закона о спречавању насиља у породици, у коме је прецизирано да је могући  учинилац дужан да се по истеку хитне мере јави надлежном полицијском службенику који је исте изрекао, са тачном назнаком дана и часа када је то потребно да учини. Такође, у обрасцу наређења стоји и да на предлог тужилаштва хитна мера може бити продужена за 30 дана, а наведено је и да ће у смислу члана 36. став 1. Закона о спречавању насиља у продици, учинилац бити кажњен затвором до 60 дана за прекршај уколико прекрши хитну меру која му је изречена или продужена. Управо ово наређење потписује могући учинилац, те се сматра да је упознат са свим правима и обавезама које су наведена у наређењу. Тиме, уколико се могући учинилац не јави надлежном полицијском службенику и не поступи у складу са датим обавештењем, које је истовремено његова обавеза и право (јер му од пријема решења тече и рок за изјављивање жалбе уколико је евентуално дошло до продужења хитне мере), надлежни полицијски службеник мало пре истека 48 часа може позвати телефоном или послати СМС поруку  учиниоцу на број телефона који је оставио, те уколико се ни након тога не одазове, полицијски службеник о свему томе саставља белешку, чиме се сматра да је учинилац одбио пријем и решење производи дејство, јер се увек морати имати на уму зашто је исто донето, а донето је у циљу заштите жртве. С тим у вези није потребно никакво посебно обезбеђивање присуство овог лица, али би свакако у том случају одмах требало обавестити јавног тужиоца, центар за социјални рад и жртву насиља, како би се предузеле друге мере у циљу заштите и подршке жртви, а свакако је потребно и овај случај изнети на састанку Групе за координацију и сарадњу.

 

Да ли се хитне мере изричу заједно са решењем о задржавању или заједно са Мерама заштите од насиља у породици ако оне већ егзистирају?

Хитна мера одређена наређењем надлежног полицијског службеника траје 48 часова, када се лице привремено удаљава из свог стана на ово време. Задржавање по Законику о кривичном поступку се одређује на основу одобрења јавног тужиоца, и може трајати до 48 часова, када је лице лишено слободе и смештено у просторије полиције. Дакле, ако је задржавање одређено зато што постоји основ сумње да се у радњама могућег учиниоца остварују обележја кривичног дела, јер то и јесте предуслов за одређивање задржавања осумњиченог, онда је тиме хитна мера привременог удаљења могућег учиниоца из стана потпуно конзумирна његовим задржавањем у просторијама полиције до 48 часова. Када је реч о другом делу питања, односно случај када је лицу већ изречена Мера за заштиту од насиља у породици по Породичном закону, односно ако те мере већ егзистирају, у таквом случају најпре је неопходно против њега поднети кривичну пријаву за кривично дело Насиље у породици из чл. 194. став 5. КЗ и уколико након консултације са тужиоцем нема основа за његово задржавање, већ се пријава доставља редовним путем, у том случају се према овом учиниоцу и у циљу заштите жртве могу изрећи и хитне мере.

 

 Која је одговорност полицијског службеника за процену ризика када се након догађаја који је процењиван, догоди убиство? Колико се временски уназад повлачи одговорност? На који временски период се врши процена ризика – у смислу данас се изврши процена ризика и процени се да у датом тренутку нема елемената за изрицање хитних мера, а након одређеног времена дође до инцидентног догађаја са одређеним последицама?

Ако пођемо од чињенице да је ризик променљив и да један догађај који је данас био високо ризичан за неколико дана то не мора бити и обрнуто, односно да нешто што у првом тренутку није било ризично за извесно време то постане, онда долазимо до одговора на постављено питање. Наиме, најважније је да се надлежни полицијски службеник доследно придржава листе ризика која је достављена од стране Министарства унутрашњих послова и правилно попуни ову листу. Уколико је проценио да нема ризика и да нема места да се изрекне хитна мера, неће је ни изрећи, али ће надлежни полицијски службеник свакако и овај случај изнети на састанак групе за координацију и сарадњу и претходно ће се консултовати са дежурним тужиоцем и о томе сачинити службену белешку. Међутим, уколико се инцидент деси одмах, дакле одмах након што је учинилац пуштен из полицијске станице, полицијски службеник би био одговоран, ако није попунио листу ризика на адекватан начин. Уколико се инцидент деси наредног дана или неког од следећих дана свакако одговорност не може постојати само на страни полицијског службеника, већ и на осталим члановима групе за координацију и сарадњу уколико су разматрали наведени случај, односно опет и на страни полицијског службеника уколико није адекватно попунио листу ризика. Иначе, процена ризика се врши у року од осам часова након довођења могућег учиниоца, даље процену ризика врши тужилац у року од 24 часа од када је обавештен да је изречена хитна мера, а процена ризика се врши поново за сваки конкретан случај, најкасније у року од 15 дана након догађаја на састанцима Групе за координацију и сарадњу. Дакле, одговорност полицијског службеника би постојала само уколико није на адекватан начин проценио све таксативно наведене ризике у листи ризика, а уколико је то учинио на адекватна начин, не би могла да постоји његова одговорност за евентуалну тежу последицу, управо због промељивости ризика.

 

Одговорност полицијских службеника у случају непоступања?

Имајући у виду апстарктност питања то полицијски службеник у случају непоступања може одговарати дисциплински или пак кривично за своје непоступање за нпр. кривично дело Несавестан рад у служби из чл.361 КЗ уколико је очигледно несавесно поступао у вршењу службе за које кривично дело се као облик виности тражи нехат, односно могао би да одговара за кривично дело Злоупотреба службеног положаја из чл.359 КЗ, за који облик виности се тражи умишљај, односно да је полицијски службеник био свестан да његово непоступање може довести до извршења кривичног дела и хтео је да до тога дође или када је био свестан да може да учини кривично дело па је на то пристао.

 

Када ће бити још обука полицијских службеника?

Још није одлучено да ли ће и када бити организоване додатне специјализоване обуке полицијских службеника,  у складу са чланом 28. Закона о спречавању насиља у породици . Међутим, Министарство унутрашњих послова свакако планира и спроводи низ обука полицијских службеника, јер препознаје значај перманентне едукације професионалаца.[1]

 

 Када ће бити организована дежурства у Центрима за социјални рад, имајући у виду да су полицији и тужилаштву и викендом потребна мишљења у вези са могућим извршиоцем насиља и односима у  породици?

Пасивна дежурства радника центра за социјални рад су одавно успостављена, а активна дежурства у смислу боравка радника центра у просторијама центра за социјални рад у току ноћи и викендом, још увек нису планирана[2] . Међутим, имајући у виду да се за изрицање хитне мере од радника центра за социјални рад тражи такозвани „прелиминарни извештај“ који подразумева давање најосновнијих података о породици у смислу да ли се налази на евиденције центра или не, уколико да, од када и по ком основу, те да ли је центар предузимао и које мере, дакле подаци из евиденције центра, а не мишљење у ужем смислу, што јесу подаци које центар може дати и на други начин, без активног дежурства о чему је више пута било говора, бар на подручју града Београда ( као и на подручју Чачка, Ужица, Крушевца) током припрема за почетак примене закона током априла/маја месеца 2017. године када су и дати предлози за превазилажење овог питања од стране Министарства правде.

 

 Да ли би на основу разговора ученика са психологом школе да постоји насиље у породици, школа требало да поднесе пријаву полицији?

Да. Пријава ученика да постоји насиље у породици, па још и психологу школе који дефинитивно поседује стручна знања, није само пријава то је и захтев за помоћ поднет од стране детета, па је нужно да школа о томе обавести полицију уколико се дете са тим слаже. Уколико дете моли психолога школе да то никоме не каже, психолог школе је дужан да обавести дете да о томе што му је дете рекло не сме да ћути и да ће, без навођења да је дете пријавило насиље, о сазнању да постоји насиље прво обавестити ЦСР и тражити да присуствује следећем састанку Групе за координацију и сарадњу. Указујем на то да поступак за све пријаве по којима поступа било полиција, било јавно тужилаштво, управо и почиње од  пријаве оштећеног или неког другог лица( установе, на пример). Обавештење о томе  не значи нужно и кривично гоњење, али јесте основ да се преиспита основаност навода који су истакнути у пријави, да се прикупе обавештења и утврди да ли се у радњама пријављеног евентуално остварују обележја кривичног дела, а што је основни задатак тужилаштва и полиција, а не школе као образовне установе.  С тим у вези врло је важно веровати оштећеном, а аналогно томе важно је да психолог школе верује ученику, да уважи сигурност и слободу коју је дефинитивно осетио када је од неког стручног затражио помоћ за свој проблем, охрабрити га, подржати и не игнорише оно што је пријавио.

 

 Да ли било која изречена хитна мера донета и продужена од стране суда престаје да важи ако је могући учинила прекрши, а судија прекршајног суда га не огласи кривим и не осуди га на казну затвора?

Хитна мера истиче протоком рока од 30 дана, те одлука Прекршајног суда да радње које је предузело одређено лице не представљају радњу прекршаја, односно одлука да није учињен прекршај у смислу члана 36.став 1.Закона о спречавању насиља у породици, не може се прекинути трајање већ изречене хитне мере. Дакле трајање хитне мере не може бити суспендовано одлуком судије Прекршајног суда,  хитна мера остаје на снази до истека 30. дана. Сличан пример налазимо и у ситуацији када је против неког лица поднета кривична пријава због кривичног дела Насиље у породици из чл. 194. став 5. Кривичног Законика, дакле кривична пријава је поднета јер постоји основана сумња да је осумњичени прекршио Мере за заштиту од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона којим се уређују  породични односи. Уколико се кривични поступак по овој пријави оконча особађајућом пресудом кривичног суда, јер је суд нашао да нема доказа да је извршено кривично дело Насиље у породици из члана 194. став 5. КЗ, таква ослобађајућа пресуда би била потпуно без утицаја на трајање Мера за заштиту од насиља у породици и оне би остале да важе у року који је одредио суд у парничном поступку, обично до годину дана. Теоријски гледано, против лице коме су изречене хитне мере у периоду од 2+30 дана  може више пута бити подношена прекршајна пријава због кршења, али то не утиче на трајање хитне мере која је и продужена од стране суда опште наделжности. То што подносилац Захтева за покретање прекршајног поступка сматра да предузета радња представља кршење, а судија Прекршајног суда да та иста радња не представља кршење, потпуно је без утицаја на трајање хитне мере.  Међутим, иако хитна мера остаје на снази, подносилац Захтева за покретање прекршајног поступка мора изјавити жалбу против одлуке суда, а о свему наведеном обавестити центар за социјални рад, јавног тужиоца, жртву и овај предмет свакако мора да изнесе на састанак групе за координацију и сарадњу, која ће анализирати радње које је предузело ово лице и поново проценити ризик у склопу истих. На овом месту би требало подсетити и да је врло важно да у току трајања хитне мере, чланови Групе за координацију и сарадњу у индивидуалним плановима заштите и подршке жртви предузму и друге мере на које су овлашћени другим законима, не само Законом о спречавању насиља у породици, а у циљу заштите и подршке жртви. На пример да благовремено тужбом покрену поступак за изрицање мера за заштиту од насиља у породици у парничном поступку, са захтевом да се донесе и привремено решење.

 

 До када су бивши партнери обухваћени Законом о спречавању насиља у породици (у смислу засновали су нове породице, немају ништа више заједничко, неколико година је прошло од прекида брака, заједнице, везе)?

Чињеница да је дошло до заснивања нове породице или заједнице, да бивши партнери нису имали заједничку децу, или немају заједничку имовину, да је прошло неколико година од прекида брака, заједнице или везе, нужно не мора да говори да је престала и контрола и моћ коју бивши партнер врши или има над другим партнером, јер да то није случај никада не би ни дошло до пријаве полицији или тужилаштву. Ако на ово додамо да постоје и заједничка деца или да се води поступак за утврђивање заједничке имовине или постојање евентуалне љубоморе због заснивања нове заједница са новим лицем, ситуација се далеко компликује. Но, без обзира на све наведено, уколико се прими пријава од лица која су у оваквим односима, полицијски службеник је дужан да без одлагања процени ризик, полазећи од члана 3. став 3. Закона о спречавању насиља у породици, у коме се између осталог наводи: „Насиље у породици у смислу овог Закона јесте акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља учиниоца према лицу са којим се учинилац налази у садашњем и ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу, или према лицу са којим је крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена, или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ, или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству“. Дакле, чињеница да је након престанка једне, заснована нова брачна, ванбрачна или партнерска веза, потпуно је без утицаја на примену овог закона, имајући у виду да се Закон о спречавању насиља у породици примењује и на лица са којима се некада живело у заједничком домаћинству.

 

 Група за координацију и сарадњу на редовном састанку разматра све новопријављене случајеве насиља за подручја одређене градске општине и поред тога полицијска станица тужилаштву доставља и извештај о тим догађајима који се уводе у КТР уписник тужилаштва, па сматрамо да се посао непотребно дуплира и да се тужилаштва затрпавају предметима о којима је група већ донела одлуку на састанку Групе за координацију и сарадњу. Како наложити полицијским станицама да не достављају писмени извештај тужилаштву, него да све случајеве пријаве Групи за координацију и сарадњу?

Ова питања су у неким тужилаштвима већ решена на адекватан начин и та тужилаштва представљају пример добре праксе. Група за координацију и сарадњу разматра све случајеве пријаве насиља и оне у којима је изречена хитна мера и оне где није дошло до изрицања хитне мере. С тим у вези, полицијски службеник је дужан да на састанак Групе изнесе све пријаве које имао у претходних 7, 10 или 15 дана, чак и уколико није изрекао хитну меру, тиме је суштински испунио своју обавезу и обавестио тужилаштво, а и центар за социјални рад о датом случају. Уколико пак, организација саме полицијске станице/управе захтева и  посебно писмено обавештење, односно уколико члан 16. став 4. Закона о спречавању насиља у породици у коме се наводи: „Ако надлежни полицијски службеник установи постојање опасности која није непосредна, сва доступна обавештења о насиљу у породици и опасности од њега и своју процену ризика доставља основном јавном тужилаштву и центру за социјални рад“, тумачимо на строго формалан начин тада ће надлежни полицијски службеник ову своју обавезу испунити на тај начин што ће јавном тужилаштву и центру за социјални рад упутити посебан допис/извештај са назнаком „За Групу за координацију и сарадњу (назив  подгрупе – уколико постоји)“ у коме ће навести и ознаке и бројеве предмета у тужилаштву, уколико је било ранијих пријава или су у ранијем периоду поступали у предметима који се односе на ту породицу, што га не ослобађа обавезе да и у табелу нових случајева којом се припрема за састанак Групе, уврсти и тај догађај, уз назнаку да је Групи већ доставио допис/извештај одређеног датума. По пријему оваквог дописа/извештаја, врло је важно да и управа тужилаштва овај предмет заведе у НПТ1, а не у КТР уписник, што је већ пример добре праксе у Другом основном јавном тужилаштву у Београду. На овај начин свакако неће доћи до дуплирања пријава, јер ће се сви ови извештаји и пријаве налазити у НПТ1 уписнику и биће разматрани на састанку Групе за координацију и сарадњу.

 

 Како поступати у ситуацији када је пријава за насиље у породици прво поднета центру за социјални рад?

Поступајући у складу са чланом 13. став 2. Закона о спречавању насиља у породици у коме се наводи: „Државни и други органи, организације и установе обавезни су да неодложно пријаве полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега.“, центар за социјални рад би био дужан да одмах ову пријаву достави полицији када ће иста бити дата у рад надлежном полицијском службенику, који је дужан да процени ризик и даље поступа у складу са Законом о спречавању насиља у породици.

Уколико је пак центар за социјални рад ову пријаву поднео јавном тужилаштву, тада би јавно тужилаштво било дужно да ову пријаву у складу са чланом 13. став 5. Закона о спречавању насиља у породици у коме се наводи:“ Јавни тужилац коме је пријављено насиље или непосредна опасност од њега, дужан је да пријаву одмах проследи полицијским службеницима, да би они о томе обавестили надлежног полицијског службеника (члан 14. став 1).“ одмах достави полицији. Дакле, пријава се без одлагања прослеђује полицији, уколико је могуће факсом, а не ставља се на пример, као у пракси пре доношења Закона о спречавању насиља у породици, захтев за прикупљање потребних обавештења по Законику о кривичном поступку. Имајући у виду да примарно поступање у предметима насиље у породици по Закону о спречавању насиља у породици има полиција, то је далеко целисходније и ефикасније да центар за социјални рад поступи на први начин, односно да без одлагања пријаву директно достави само полицији, о чему је већ више пута причано.

У оба случаја, било да је пријаву примио од центра за социјални рад или је пријаву центра прими преко тужилаштва, као и без обзира да ли је изрекао или не хитне мере, надлежни полицијски службеник је дужан да и овај предмет унесе у табелу нових пријава и у својој припреми за састанак поред других података унесе и податак у коме ће навести и ознаке и бројеве предмета у тужилаштву, уколико је било ранијих пријава или су у ранијем периоду поступали у предметима који се односе на ту породицу, како би и овај случај био размотрен на првом следећем састанку Групе за кординацију и сарадњу.

На овом месту важно је указати и на праксу појединих центара за социјални рад који пријаву за насиље у породици истовремено подносе и полицији и јавном тужилаштву, иако закон јасно указује да је пријаву потребно доставити или једном, или другом државном органу. Овакво поступање такође доводи до дуплирања пријава и непотребног затрпавања тужилаштава, баш како је то наведено у претходном питању и одговору. С тим у вези, ако центри за социјални рад већ поступају на такав начин, односно ако пријаву достављају и полицији и тужилаштву, онда је потребно да пријаву коју достављају тужилаштву доставе са назнаком „ За Групу за координацију и сарадњу (назив подгрупе – уколико постоји)“, у којој ће навести и ознаке и бројеве тужилачких предмета, уколико је било ранијих пријава или су у ранијем периоду поступали у предметима који се односе на ту породицу , када је важно да је управа тужилаштва заведе у НПТ1 уписник, а не у КТР уписник. Тада тужилац не би имао обавезу да пријаву доставља полицији, односно надлежном полицијском службенику у смислу члана 13. став 5. Закона о спречавању насиља у породици, јер полиција већ има ту пријаву ( центар је исту пријаву проследио на адресе оба органа), нити да ставља Захтев за прикупљање потребних обавештења по ЗКПу. Зашто? Зато што ће и у овом случају надлежни полицијски службеник одмах проценити ризик и предузети мере по Закону о спречавању насиља у породици и као и у претходним, већ описаним случајевима и било да изрекне или не хитну меру, овај предмет ће унети у табелу нових пријава, када ће наведена пријава насиља бити размотрена на првом следећем састанку Групе за координацију и сарадњу, где ће Група донети одлуку о свим потребним мерама заштите и подршке, а тиме и потреби да се прикупе потребна обавештења.

Поступањем на овај начин, као и на начин описан у одговору на претходно питање, неће доћи до дуплирања пријава, до затрпавања предметима, а тиме ће се између осталог постићи и већа ефикасност у поступању свих органа и установа у процесу заштите жртава.

 

 Коме је потребно да се обрати невладина организација, када полицијски службеник одбије да прими пријаву насиља, а у ситуацији када жена нема капацитет да улази у нови правни процес и тужи полицију или се жали на његов рад?

Свако ко има сазнање да је полицијски службеник одбио да прими пријаву за насиље у породици, а тиме и невладина организација може обавештење/представку о томе поднети старешини полицијске станице, Управи полиције, Одељењу за контролу законитости у раду или Сектору унутрашње контроле при Министарству унутрашњих послова, без обзира на став жртве, али уз њено обавештење о томе. Ово из два разлога. Прво, у ужем смислу, обавеза полиције је да прими сваку пријаву, а тиме и пријаву за насиље, што се и наводи и у члану 16. Правилника о начину обављања полицијских послова („Сл.гласник РС“ број 27/2007). Друго, у ширем смислу, чињеницом да је невладина организација сазнала да полицијски службеник није примио пријаву за насиље у породици, сазнала је и за конкретно насиље у породици, када постоји обавеза утврђена чланом 13. Закона о спречавању насиља у породици, где се у ставу 1. наводи: „ Свако мора да полицији или јавном тужиоцу пријави без одлагања насиље у породици или непосредну опасност од њега“. Дакле, подносећи обавештење/представку против полицијског службеника који је одбио да прими пријави за насиље у породици, у којој се свакако наводи и оно што је жртва имала да пријави, практично се штити жртва насиља. По овако поднетој представци поступаће се паралелно у два дела. У делу против полицијског службеника који је одбио да прими пријаву за насиље у породици поступаће надлежни органи, а у другом делу који се односи на само насиље у породици поступаће надлежни полицијски службеник у складу са Законом о спречавању насиља у породици.

 

Како поступати према ученику који има 14 година, иде у осми разред основне школе у којој је насилан, а вероватно је насилан и у кући, а родитељи ученика су проблематични, необични и свађалице?

Имајући у виду одредбу члана 1. Закона о спречавању насиља у породици, став 2. у коме се наводи: „Овај Закон не примењује се на малолетна лица која учине насиље у породици“, то је јасно да не може доћи до примене овог закона када је реч о малолетним учиниоцима насиља у породици. Међутим, имајући у виду да малолетно лице има 14 година, те да је већ кривично одговорно, најпре би се требало обратити центру за социјални рад и полицији, који ће прикупити сва потребна обавештења, када ће даљи евентуални поступак бите настављен пред Одељењем за малолетнике Вишег јавног тужилаштва. Дакле, у овом случају, уколико је подносилац пријаве школа, свакако би се требало обратити надлежном центру за социјални рад који би требало да организује и конференцију случаја у складу са важећим протоколима, када ће позвати и представника/цу школе.

 

У којим случајевима је важно укључити жртву насиља на састанак Групе за координацију  и сарадњу?[3]

По Закону о спречавању насиља у породици, предвиђено је да жртве насиља присуствују састанку Групе. Из досадашње праксе утврђено је да се ова одредба Закона не поштује, односно да се жртве насиља не позивају на састанак Групе, углавном из разлога што се на састанцима разматра велики број предмета, а за рад Групе је предвиђен кратак временски период. Да би рад Групе био ефикасан, и учешће жртве било конструктивно, неопходно је жртву припремити за учешће на Групи, како би њено присуство допринело сачињавању најбољег плана заштите и подршке, да би се спречила додатна трауматизација жртве и да би се обезбедила ефикасност рада Групе. Активно учешће жртве у решавању сопственог проблема је јако важно, јер жртва најбоље познаје насилника и из сопственог искуства може да предвиди будуће реакције насилника. Уколико Група за координацију није у могућности да позове жртву насиља на састанак, неопходно је да виђење жртве Групи за координацију и сарадњу пренесе радник центра за социјални рад који је ангажован на непоредном раду на предмету или представник невладине организације која жртви пружа подршку. С друге стране, на састанак Групе требало би позивати жртве тамо где постоји висок ризик од насиља, где постоји хроницитет и ризик од поновне ескалације насиља или у случајевима у којима је жртва навела да је пријавила насиље, али да је одговор поступајућих представника институција био неадекватан, да се жртва осећа незаштићеном или су и жртви биле изречене хитне мере. За учешће на Групи, жртву би требало да припреми представник центра за социјални рад или друга организација која јој пружа подршку, тако што ће је упознати са радом Групе, њеним надлежностима, као и значајем њеног учешћа у раду Групе за координацију и сарадњу.

 

Шта радити у случају када је потенцијални учинилац насиља слепо лице или трудница?[4]

У случајевима када је насилник слепо лице или трудница, треба размотрити,  имајући у виду да се ради о рањивим друштвеним групама, да ли се ради о жртви насиља која се бранила или је, а тога је било у пракси када се ради о особама са инвалидитетом, та особа насилна у ком случају се поступа као у сваком другом случају – процењује се да ли има елемената кривичног или прекршаног дела или одснова за изрицање хитних мера. Наравно, неопходно је сагледати проблем у ширем породичном контексту, а водећи рачуна и о њиховим потребама, односно њиховом здравственом стању и потребама за бригом од стране других. У оваквим случајевима, неопходно је проблем сагледати мултидициплинарно и међусекторски, путем организовања конференције случаја, и на основу тога на Групи за координацију и сарадњу сачинити најоптималнији план заштите и подршке за жртву насиља, а према насилницима изрећи мере које неће утицати на њихов здравствени статус, али које ће спречити даљу ескалацију насиља у породици. И у оваквим случајевима, приоритетно је поштовати принцип безбедности жртве и обавезе институција да зауставе насиље у породици.
На који начин поступати уколико је породица од раније позната полицији, син пријављује насиље, а познато је да је насиље обострано? Да ли се од оба лица узима изјава у својству могућег учиниоца, а на записник о изјашњењу са циљем да се изрекне обострана мера?

У оваквим случајевима, неопходно је проценити да ли се ради о породичном сукобу или насиљу у породици. Породични сукоб подразумева да учесници у сукобу (чланови породице) имају једнаку моћ, да немају страх једни од других, већ да равноправно учествују у сукобу. Да би се проценило да ли се ради о сукобу или о насиљу у породици, неохподно је утврдити хроницитет-историју насилног понашања (отац био насилан према сину још као детету, био насилан према супрузи или осталим члановима домаћинства), ко од чланова породице има моћ и контролу, ко је започео насиље, степен ризика од ескалације насиља, а ко се брани и узвраћа. Непрепознавањем жртве и изрицањем мера према насилнику и према жртви, институције доприносе додатној трауматизацији жртве, а насилника оснажују и остављају слободан простор за даље насилно понашање. Обавеза професионалаца је да препознају насиље и исто зауставе.

 

Ауторка: Горјана Мирчић Чалуковић

Заменик јавног тужиоца упућена у Министарство правде 

III

СУГЕСТИЈЕ И ПРЕДЛОЗИ

  • Потребно је донети правилнике који ће прецизирати поступање полиције у различитим околностима пријаве насиља у породици.
  • Потребна је боља сарадња здравствених установа и полиције с обзиром на то да се често дешава да насилник има психичких проблема и да лекари то могу најпре приметити.
  • Препорука је и да тужилаштва обавештавају Центре за социјални рад о исходу предмета.
  • Предлог је и да Министарства правде у сарадњи са Министарством просвете, науке и техничког развоја изради Протокол о поступању просветних радника у случајевима насиља у породици и њихове обавезе пријављивања( за предшколске установе, основне и средње школе).
  • Организовати едукацију запослених у просветним установама на тему обавеза које за ове установе предвиђа Закон о спречавању насиља у породици. У оквиру едукације запослених предвидети и посебан сегмент који би се односио на едукацију родитеља у предшколски и образовним установама о проблему породичног насиља ( умеће адекватног родитељства).
  • Да се уведе обавеза родитеља да опредељеном педијатру достави фотокопију судског решења о старатељству над дететом и да редовно обавештавају педијатра о промени адресе пребивалишта.
  • Формирање екстерних тимова на нивоу локалне заједнице ( општине) које чини професионалци из различитих области и представници локалне заједнице .
  • Обавеза учешћа социјалног радника у здравственим установама ПЖЖ у раду стручног тима за заштиту деце од злостављања и занемаривања.
  • Потребна је едукација запослених у здравственим установама о проблему породичног насиља и значају интерсекторске сарадње у циљу што боље превенције и заустављања насиља у породици.
  • Потребно је унапредити и ојачати сарадњу између јавних тужилаштава и клинике „ Др Лаза Лазаревић“ у складу са донетим протоколом о сарадњи између тужилаштава у Београду и ове клинике.

 

[1] Информација добијена у Министарству унутрашњих послова

[2] Информација добијена у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

[3],4 Помоћ у одговорима пружиле активисткиње Аутономног женског центра