Mere prevencije predviđene novim zakonom

U cilju prevencije i suzbijanja nasilja nad ženama, decom i starima nužno je imati dobar zakonski okvir, koji je usaglašen sa međunarodnim konvencijama i standardima. Naša država ima dobra normativna rešenja.

Ipak pored svih zakonskih rešenja postoji jedna nepokrivena zona. To su slučajevi akta nasilja, najnižeg inteziteta, prijavljeni incidenti koji se u sadašnjoj praksi opisuju kao “porodične nesuglasice” , “verbalni sukob” , „porodična svađa“, „poremećeni odnosi bivših partnera“, “narušeni porodični odnosi”, “loši bračni odnosi”, „incidentan događaj“, „porodični konflikt“. Ovakve kvalifikacije daju se samo na osnovu obavljenog razgovora sa prijavljenim licem i licem koje je prijavilo akt nasilja, bez analize ostalih okolnosti datog slučaja.

Ova pravna praznina i sfera koja još uvek nije zakonski regulisana, upravo je obuhvaćena Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici koji predviđa niz PREVENTIVNIH MERA.

Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici represivnim organima (policiji i tužilaštvu) biće nametnuta nova obaveza; indirektno će se sublimirati svi posebni protokoli za postupanje u slučajevima nasilja u porodici; trebalo bi da bude uvedena obaveza profesionalaca da procenjuju rizik od ponavljanja i eskalacije nasilja u porodici, kao i obavezna saradnja i koordinacija između državnih organa; merama iz drugih zakona trebalo bi da bude dodata i zaštitna funkcija; predviđa se pružanje besplatne pravne pomoći, pravo na obaveštavanje i pravo žrtve da joj bude pružena psihosocijalna pomoć.

Međutim, najvažnija novina koja je predviđena Nacrtom zakona je uvođenje hitnih mera u pravni sistem. Ovim merama će se žrtva nasilja štiti pre nego što je došlo do eskalacije i ponavljanja nasilja. Intencija zakonodavca je bila da profesionalce opremi instrumentom koji će da smanji mogućnost da se napravi greška koja bi kasnije mogla da dovede do eskalacije nasilja. One su temelj prevencije.


1. Informisanje

Nacrtom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nameće se obaveza svim građanima da prijave nasilje, da ne zatvaraju oči pred onima koji nasilje vrše i da problem žrtve nasilja shvate kao opšti problem, a ne kao privatnu stvar. Ta obaveza koja se nameće građanima proizilazi iz obaveze državnih organa da INFORMIŠU građane.

Obaveza državnih organa, organizacija i ustanova je da svojim delovanjem utiču na podizanje svesti građana, da otklanjaju stereotipe, predrasude, diskriminatorsko ponašanje, da podstiču širenje određenih informacija i kampanja za senzibilizaciju, da osmisle način kojim bi se i licima sa posebnim potrebama obezbedio pristup svim ovim informacijama i aktivnostima, da razvijaju stavove kojima se podstiče uživanje jednakih prava i obaveza i u javnoj i privatnoj sferi, u podeli poslova među kolegama i podele poslova između ukućana, bez obzira na pol, da ukažu šta nasilje jeste, da deluju na građane da prijavljuju nasilje, da im pokažu način na koji to mogu da učine, da ih praktično podstiču na akciju.

Pravom na obaveštenje, koje je Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici, dato žrtvi nasilja, praktično je omogućeno da ista u prvom kontaktu sa predstavnicima državnih organa i ustanova dobije potpuna obaveštenja o svim organima, pravnim licima i udruženjima koje pružaju podršku i koje joj mogu omogućiti bezbednost.

Pored davanja ovih uopštenih obaveštenja, član 56 Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, koju je država Srbija ratifikovala (potvrdila) 31. oktobra 2013. godine, u okviru mera zaštite detaljnije je propisano obaveštavanje žrtve i to u slučajevima kada žrtve i njihove porodice mogu biti u opasnosti, o privremenom ili trajnom puštanju učinioca na slobodu; obaveštavnje o njihovim pravima i raspoloživim uslugama, o ishodu njihovih prijava, o toku istrage ili postupaka, i o njihovoj ulozi u istima, kao i o ishodu njihovog slučaja. Činjenica da je Republika Srbija ratifikovala ovu Konvenciju znači da se građani mogu pozivati direktno na odredbe konvencije, odnosno da su profesionalci koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici dužni da omoguće ostvarivanje šireg prava žrtve na obaveštavanje, dajući joj sve gore navedene informacije.

S tim u vezi potvrđena Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, posmatrana kroz prizmu prava na obaveštavanje, koje se predviđa Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici državnim organima nametnuta je i obaveza da daju obaveštenja žrtvi nasilja na primer kako da reaguje u slučaju nasilja, na koji način i odakle da prijavi nasilje, obaveštenje da je licu koje je nasilje vršilo izrečena hitna mera, kome i kako da prijavi kršenje hitne mere i slično.

Na ovaj način, pravo na obaveštenje, bi trebalo da bude mera prevencije, jer će uz adekvatnu informisanost žrtva nasilja biti u stanju da brzo reaguje, da se samozaštiti, da do intervencije državnih organa izbegne situacije u kojima bi moglo biti teže povređena, odnosno izbegne situacije koje su opasne za njen život i telo.

Primera radi: Već u prvom kontaktu sa državnim organima žrtvi nasilja se predočava da ukoliko se ponovi akt nasilja prijavu nasilja izvrši tako što će se najpre fizički udaljiti od lica koje nasilje vrši, dakle tako što će izaći iz stana, a potom prijaviti nasilje iz ulaza zgrade, iz stana komšije, sa ulice i slično. Naime, u praksi je primećeno da je lice koje nasilje vrše najnasilnije, najbrutalnije upravo u trenutku kada žrtva nasilja iskaže nameru da će da ga prijavi, kada ono uništava telefonske kablove, baca i lomi telefonske aparate i vrši ozbiljno fizičko nasilje nad žrtvom koje za posledicu može da ima vrlo teške telesne povrede.

Kampanjom Ministarstva pravde „Isključi nasilje“ upravo se ostvaruje cilj koji je predviđen Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici, a to je da se jasno stavi do znanja da se nasilje ne toleriše, a sve u cilju da se isto smanji.


2. Edukacija

Specijalizovanoj obuci posvećena je posebna glava Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Policijski službenici, javni tužioci i sudije koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici biće u obavezi da završe specijalizovanu obuku. Činjenicom da će samo oni koji budu prošli obuku moći da rade u predmetima nasilja u porodici ukazuje na specifičnost ovih postupaka. Ovo iz razloga, jer je edukacija preduslov prepoznavanja svih vrsta nasilja, kao i pojedinih „oblika“ u okviru svake vrste.

Profesionalci koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici biće u obavezi da se stalno edukuju, da završe specijalizovanu obuku, da procenjuju rizike, da razmenjuju informacije. Postupanjem na takav način profesionalci ( policijski službenici, javni tužioci, sudije i radnici centra za socijalni rad) će i u radnjama koje preduzima neko lice biti u mogućnosti da prepoznaju elemente nasilnog ponašanja

  • čak i onda kada takvo ponašanje, na prvi pogled, ne predstavlja nasilno i preteće ponašanje,
  • a i onda kada osoba prema kojoj je usmereno takvo ponašanje, ovo ponašanje ne doživljava kao nasilje.

Ovo je vrlo važno, jer će se time preventivno delovati na zaštitu žrtve. Ukazivanjem žrtvi šta sve nasilje jeste, podučavanjem žrtve kako da se zaštiti i reaguje na izvesna ponašanja, kako da prepozna nasilje i oceni ozbiljnost situacije, edukacijom žrtve u pogledu prava, zaštite i potreba, preventivno se deluje na žrtve da izbegnu situacije koje stvara lice koje nasilje vrši, da reči tog lica shvate ozbiljnije i reaguju- odnosno prijave bez odlaganja.

Pravljenje kampanja, flajera, postera, poruka, reklama od strane državnih organa, organizacija i ustanova deluje se preventivno. S jedne strane društvo kao celina podstiče se na edukaciju, odnosno uči se društvo da prepozna i detektuje klicu nasilja i u naizgled bezazlenim ponašanjima. S druge strane društvo se podstiče i na akciju da navedeno ponašanje odmah prijavi i da ne čeka da se zrno nasilja razvije u biljku ili drvo. Na ovaj način društvo kao celina preventivno će delovati na zaštitu žrtava.

Primera radi: Preterana ljubomora, ona koju kolokvijalno nazivamo ''patološka'' takođe predstavlja vrlo veliki rizik za ženu, posebno ako je žrtva napustila partnera ili mu je saopštila da će da ga napusti ili da je našla novog partnera. Ako žrtva saopštava da joj nasilnik govori ili šalje poruke sadržaja da će biti njegova ili ničija, da će je ubiti ako je vidi sa drugim, da je on toliko voli da ne može da dozvoli da bude sa drugim i sl., onda te ''izjave'' treba posmatrati kao ozbiljnu pretnju da on to stvarno može i da učini.


3. Prijavljivanje

Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici, predviđena je obaveza prijavljivanja svakog akta nasilja. Ova obaveza predviđena je za sve građane, ali pre svega za državne i druge organe, organizacije i ustanove. Obaveza prijavljivanja podrazumeva "3 P".

PRIMI - PREPOZNAJ - PRIJAVI

Državni i drugi organi, organizacije i ustanove će biti dužni da PRIME svaku prijavu, svako saznanje o nasilju u porodici bilo od strane žrtve nasilja ili od ma kog trećeg lica. Svi će biti dužni da prime informaciju o aktu nasilja - policija, javni tužilac, centар za socijalni rad, ali i zdravstvene ustanove, školske i predškolske ustanove.

Nakon što prime infirmaciju državni i drugi organi, organizacije i ustanove biće u obavezi da PREPOZNAJU i razlikuju akt nasilja od konflikta, poremećenih porodičnih odnosa, da prepoznaju da su radnje koje jedno lice preduzima u odnosu na drugo u stvari vid kontrole, moći, dominacije i da predstavljaju akt nasilja. Ova obaveza prepoznavanja nasilja proističe iz obaveze specijalizacije i permanentne edukacije, koja je takođe predviđena Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Primera radi: Prepoznavanje nasilja može biti i rezultat uočavanja odstupanja od uobičajenog ponašanja deteta u vrtiću ili školi od strane predškolske ili školske ustanove, primećivanjem tragova na telu žrtve od strane svakog lekara ili zdravstvenog radnika, bez obzira na konkretnu zdravstvenu uslugu koju je tražila žrtva, prepoznavanje psihološkog nasilja od strane Centra za socijalni rad, na primer kada se žrtva boji, ne želi da govori ili kada navodi da joj nasilna osoba preti uzimanjem dece, kada ne poštuje model viđenja, kada narušava njen autoritet kod dece i slično.

Kada prepoznaju nasilje državni i drugi organi, organizacije i ustanove biće dužni da ga bez odlaganja PRIJAVE policiji ili javnom tužiocu. Oni će biti dužni da prijave svako saznanje o izvršenom nasilju, da ga opišu i dokumentuju, da unesu što više detalja i pojedinosti o konkretnom događaju do kojih su došli tokom rada u okviru svojih redovnih poslova, bez upuštanja da li se navedene radnje mogu kvalifikovati i kao radnja nekog krivičnog dela.


4. Saradnja

Pored navedenih osnov prevencije biće i SARADNjA između državnih organa, organizacija i ustanova. Ona je nužna radi celovitog i potpunog posmatranja određenog nasilnog ponašanja i to sa više različitih aspekata. Tek iznošenjem viđenja konkrеtnog slučaja od strane svakog pojedinačnog organa - policije, centra za socijalni rad i drugih ustanova koje po potrebi mogu prisustvovati sastancima grupe za koordinaciju i saradnju, dakle - ustanova iz sistema vaspitanja i obrazovanja, zdravstvenih ustanova i slično, dobiće se kompletna slika određene porodice kada će javni tužilac biti u mogućnosti da donese ispravnu odluku kojom će zaustaviti nasilje, zaštititi žrtvu nasilja i adekvatno sankcionisati lice koje nasilje vrši.

Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici predviđeno je da Grupa za koordinaciju i saradnju

1. razmatra svaki slučaj nasilja u porodici

  • koji nije okončan pravosnažnom sudskom odlukom donetom u građanskom ili krivičnom postupku
  • u kojima je potrebna zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela koja su određena ovim zakonom

2. predlaže

  • Mere za okončanje sudskih postupaka
  • Sprovođenje mera zaštite i podrške žrtvama

Nacrt zakona predviđa LICA ODREĐENA ZA VEZU, koja će biti imenovana od strane rukovodioca policijske uprave, javnog tužioca i rukovodioca centra za socijalni rad. Ova lica će biti dužna da svakodnevno razmenjuju obaveštenja i podatke koji su bitni za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja.

Nasilje u porodici je jedan dinamičan fenomen, koji se svakodnevno menja. Lice koje nasilje vrši, nije nasilno svih 7 dana u nedelji, niti svih 24 časa u toku dana, te ni jednom izvršena procena rizika nije konstantna. Načini na koje se vrši nasilje ponekad mogu biti indirektni, prikriveni, sofisticirani. Ono što je u jednom trenutku moglo da izgleda kao svađa, u drugom može biti ozbiljan vid kontrole i akt nasilja. Samo svakodnevnom razmenom informacija između svih nadležnih organa i vršenjem ponovne procene rizika moguće je sagledati komleksnost ovog fenomena i pravovremeno i adekvatno reagovati.

Primera radi: Roditelji žrtve nasilja su svog sina koji konzumira narkotike prijavljivali za nasilje koje vrši nad njima svaki put različitim institucijama. Jednom su slučaj prijavili Centru za socijalni rad. Nakon izvesnog vremena majci je ukazana lekarska pomoć u nadležnom domu zdravlja, gde je prilikom pregleda navela da se saplela i pala, prećutavši da joj je povrede naneo sin. Jednom prilikom je otac u bolnici za lečenje od bolesti zavisnosti naveo da ima probleme sa sinom i da želi da se on leči. Sin se u jednom kratkom periodu podvrgao lečenju, a potom nastavio da uzima narkotike. Tražio je novac od roditenja, a ako mu ga oni ne bi dali, vršio je nasilje nad njima, zbog čega je intervenisala policija, ali se završilo sa upozorenjem. Problemi su se nastavili i roditelji su pokrenuli parnični postupak za izricanje mera za zaštitu od nasilja u porodici, ali su ubrzo od toga odustali, jer im je sin obećao da će se lečiti. Nedugo zatim, policiju je pozvala rođaka ove porodice i prijavila da njen rođak preti roditeljima i lomi stvari po kući. Izveštaj je dostavljen tužilaštvu.

Posmatran svaki za sebe ovi događaji su razbacani delovi jedne velike priče. Upravo saradnjom koja će biti obavezna javni tužilac će prikupiti sve ove podatke, zatražiti kompletan dijagnostički postupak od centra za socijalni rad, izveštaj o svim ranijim intervencijama, izveštaje lekara, te prikupiti i druga obaveštenja, kada će biti u mogućnosti da се izjasni, donese adekvatnu odluku u cilju zaštite žrtva nasilja.


5. Policija i Javno tužilaštvo kao organi prevencije

Policija i javno tužilaštvo su represivni državni organi koji preduzimaju određene mere i radnje iz svoje nadležnosti u slučajevima kada postoji osnov sumnje da je neko lice izvršilo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici javnom tužiocu i policiji data je i preventivna uloga. Time će se tradicionalno represivnim organima dati mogućnost da deluju i preventivno, dakle ne samo kada postoji osnov sumnje da se već dogodilo krivično delo, već i pre nego što se dogodilo.

Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici predviđeno je da će policija, a potom i javni tužilac reagovati na svaku prijavu akta nasilja, ne upuštajući se, u trenutku same prijave, da li se u radnjama lica koje nasilje vrši ostvaruju obeležja krivičnog dela ili ne. Ovakvom reakcijom državnih organa na prvi akt nasilja, preventivno će se delovati na lica koja nasilje vrše, uticaće se na njihovu svest, jer će im od strane države biti upućena jasna poruka da se nasilje ne toleriše, a sve u pravcu ograničavanja i zaustavljanja daljeg vršenja nasilja. Ujedno i žrtvi nasilja biće poslata poruka da je njen interes i interes države i da država ima mehanizme da adekvatno reaguje na nasilje.

Pored davanja preventivne uloge policiji i tužilaštvu, Nacrtom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici procesnim merama - Zabrana približavanja, sastajanja i komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta u smislu odredbe čl.197. i 198. Zakonika o krivičnom postupku, Zabrana napuštanja boravišta u smislu člana 199. i 200. ZKP-a i Zabrana napuštanja stana u smislu odredbe člana 208. i 209. ZKP-koje su predviđene Zakonikom o krivičnom postupku u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka, data je i preventivna, zaštitna funkcija. Posmatrano sa aspekta prevencije nasilja ove mere će biti efikasne i delotvorne, s obzirom na to da će u kratkom roku, od najviše 24 časa, proizvesti pravno dejstvo i time će pružiti pravovremenu zaštitu oštećenim licima što je i osnovni cilj koji je predviđen Nacrtom ovog zakona. Ove mere se mogu primeniti u slučajevima kada postoji osnov sumnje da je izvršeno krivično delo.

Primera radi: osumnjičeni iskazuje upornost prilikom vršenja dela, prati oštećenu i insistira na komunikaciji s njom, šalje joj poruke, poziva je telefonom, poziva telefonom njene roditelje, prijatelje, uznemirava je putem interneta, na društvenim mrežama, čeka je ispred fakulteta, posla, stoji ispred njene kuće ili zgrade i slično. Ovakvo ponašanje osumnjičenog u kontekstu drugih okolnosti trebalo bi tumačiti kao radnje koje su usmerene na kontrolisanje oštećene, odnosno navedeno predstavlja vid kontrole osumnjičenog, a kako bi imao kompletan uvid u ritam života oštećene.


6. Hitne mere

Hitne mere su preventivne mere koje su predviđene Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Postojaće dve hitne mere

  • mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i
  • mera privremene zabrane kontaktiranja i prilaska.

Da bi hitne mere bile izrečene licu koje nasilje vrši biće potrebano da je izvršen akt nasilja i da je na osnovu procene rizika utvrđeno da postoji opasnost od ponavljanja nasilja. Ove mere su hitne, delotvorne i ograničenog dejstva, je se predviđa da će trajati 48 časova, a potom će od strane sudije biti produžene za još 30 dana.

Hitne mere su predviđene Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici u cilju preventivne i blagovremene zaštite žrtve nasilja. Njihovim izricanjem preventivno će se delovati na lica koje nasilje vrši, tako što će se izricanjem određene zabrane licu koje nasilje vrši otkloniti mogućnost da dođe u kontakt sa žrtvom nasilja, a time i mogućnost da dođe do ponavljanja nasilja. Ukoliko lice kome je izrečena hitna mera istu prekrši, moći će da bude kažnjeno zatvorskom kaznom do 60 dana.

Hitne mere su posebne mere – nešto što naš pravni sistem do sada nije poznavao. One će se izricati u slučajevima kada je nasilje najnižeg inteziteta i to u cilju da preduprede eventualnu eskalaciju nasilja.

Ove mere koje su predviđene Nacrtom zakona o sprečavanju nasilja u porodici ne bi trebalo mešati sa merama za zaštitu od nasilja u porodici koje su predviđene odredbom člana 198. Porodičnog zakona, s obzirom na to da će se hitne mere, za razliku od ovih, donositi u hitnom postupku, bez ročišta. Ovakav postupak za izricanje hitnih mere predstavljaće još jednu prednost hitnih mera.

Hitnu meru privremene zabrane kontaktiranja i prilaska u smislu Nacrta zakona o sprečavanju nasilja u porodici, nužno je razlikovati i od mere iz člana 197. Zakonika o krivičnom postupku. Naime, dok je za određivanje mere iz čl. 197 ZKP-a potrebno da postoji osnov sumnje da je izvršeno neko krivično delo, za izricanje hitne mere neće se tražiti taj uslov. Dakle, hitna mera će moći da se izrekne i kad nema osnova sumnje da je izvršeno krivično delo. Čak šta više, upravo je intencija zakonodavca i da se hitne mere izriču u takvim slučajevima, a jedino pod uslovom da se procenom rizika utvrdi da je to neophodno, odnosno da postoji opasnost od ponavljanja nasilja.

Primera radi: Hitna mera će se izricati u slučajevima kada raniji život prijavljenog lica ukazuje na to da bi isti mogao da nastavi sa vršenjem nasilja, a radnja koja se prijavljuje konkretnom prilikom nije tog intenziteta da bi se mogla podvesti pod radnju krivičnog dela. Takođe u slučajevima kada postoji osnov sumnje da je izvršeno krivično delo Nasilja u porodici iz čl. 194 KZ, te da se iz okolnosti datog slučaja, procene rizika i druge dokumentacije utvrđuje da postoji opasnost od ponovnog vršenja nasilja, ali nema osnova za određivanje ni jedne mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka ( na primer - Zabrana približavanja, sastajanja i komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta u smislu odredbe čl.197. i 198. ZKP ili pritvora u smislu odredbe čl.211. ZKP-a ), celishodno bi bilo izreći hitnu meru u cilju zaštite žrtve nasilja i sprečavanja mogućnosti da nasilje eskalira.

Autorka teksta:
Gorjana Mirčić Čаluković
Zamenica javnog tužioca upućena u Ministarstvo pravde